Interview: Cvita -
podvornica Tehničke škole
"Podvornica Tehničke škole u Šibeniku Cvitana Crnica, tzv. Cvita, rođena je 1944. godine.
Sretno je udana, ima troje djece i četvero unučadi. Radi u ovoj školi preko 20 godina.
Mnoge je generacije učenika dočekala i otpratila.
- Kako ste?
- Dobro se osjećam s vama, a i moje curice (pokazuje na curice prvog razreda građevine)
jutros su me oraspoložile.
- Koju ste školu završili?
- Završila sam osnovnu školu u Drnišu. (prekida nas “hausmajstor” Stipe, a zatim i
telefon). Prolazila sam s vrlo dobrim... mmm..... volila sam ići u školu, ali nisam imala
mogućnosti ići dalje.
- Radite ovdje već dvadesetak godina. Kako vam se sviđa posao koji radite?
- Sviđa mi se zbog dice.
- U kakvim ste odnosima s učenicima i profesorima ove škole?
- Kol’ko vidim, vi ste dobri prema meni. Nikad dica nisu imala problema sa mnom, a ni ja
s njima. Odnosi s profesorima su vrlo dobri. Najbolja sam s Tatjanom, profesoricama Pelivan i
Čabo, ali i sa svima ostalima.
- Za svih godina vašeg rada u ovoj školi sigurno vam se neke stvari ne sviđaju i htjeli
biste ih promijeniti. Koje su to stvari?
- A što bi prominila? Ne znam ni ja šta bi rekla. Ima puno stvari šta mi se ne sviđa. Triba malo više discipline.
- Je li vam brzo prošlo tih 20-tak godina?
- To je meni tako brzo prošlo. Ja sam bila dobra prema učenicima, a i oni prema meni.
Bilo je i nesporazuma, ali sve je to normalno. Još 3-4 godine i odo’ u penziju. Samo još da
ispratim vas i gotovo.
- Svaki dan gledate nas mlade. Nedostaje li vam vaše djetinjstvo?
- Pa ... dosta, ali vi ste mi to popunili.
- Jeste li radili još koje poslove osim ovog?
- Bila sam u Njemačkoj i Švicarskoj. Radila sam sve moguće poslove: u bolnici kao
osoblje, a u Švicarskoj, u staračkom domu, kao njegovateljica. Uvik sam bila društvena.
Volim raditi s ljudima. Radila sam u Solarisu 5 godina kao sobarica, u hotelu Ivan. Svašta
sam radila, ali uvik pošteno.
Je li vam ikad dosadno na poslu?
- Ode mi vrime brzo prolazi, a dosadno mi nije nikad. Uvik ima nešto za radit. Trudim se
da dica ne picaju pa ih vraćam nazad.
- Vaš je posao i da zvonite. Jeste li ikad zakasnili sa zvonom i ako jeste,
koliko?
- Što se toga tiče, ja sam pažljiva. Dogodilo se jednom da su dica zvonila usri’
sata pa se tadašnji ravnatelj ljutio. Ipak, jednom sam zvonila u 9:25 umisto u 9:35. Dica me nekad zamole da zvonim ranije minutu-dvi i ja ih rado poslušam.
Ali zato idući sat zvonim kasnije.
- Da ne radite ovaj posao što biste najviše volili raditi?
- Volila bi ić’ u penziju i čuvat’ unučad.
- Biste li voljeli raditi kao profesor?
- A ne, ne bi volila. Nije to lak posa’. Kasno je to sad za mene. Ali isto će mi
biti ža’ otić’. Navikla sam se na dicu i viku. Imam strpljenja s vama dicom.
- Imate li kakav hobi?
- Volim štrikati i plesti. Volim i cviće. Imam vrt i volim radit’ u njemu.
- Možda zbog vašeg imena volite “cviće”?
- Nije, nije. A možda, ko zna.
- Je li vam plaća dovoljna za preživjeti?
- Plaća mi je mala. A što možemo kad je svima tako. Snalazim se nekako.
- Po školi na zidovima piše "Cvita je zakon". Znači da vas učenici vole.
Što kažete na to?
- Ja ne smatram da sam ikakav zakon, ali mi je drago da imate o meni takvo mišljenje. A da me učenici vole, to bi vi trebali znati. Nitko nije bezobrazan
prema meni, a ni ja prema nikom drugom. Najčešće se lipo šalimo.
- Ma svi vas vole. Na kraju, što mislite o ovom intervjuu?
- A šta mislin? Znači da sam vam draga kad ste baš mene izabrali za razgovor.
- Hvala vam. Stvarno ste "zakon"!
Nakon što smo se zahvalili, telefon je još jednom zazvonio, a naša podvornica
prihvatila se posla.
Razgovor vodili:
Dražen Džambo, 1.C
Ante Belak, 1.C
